Pri­je ne­ko­li­ko da­na, ti­ho i do­sto­jan­stve­no baš ka­ko je i ži­vio, u Kra­gu­jev­cu je u 94. go­di­ni pre­mi­nuo div­ni či­ka Dra­go­ljub Jo­va­no­vić. Lju­ba, ka­ko su ga svi zva­li bio je je­dan od ri­jet­kih đa­ka ko­ji su pre­ži­vje­li ma­sov­na stri­je­lja­nja u ok­to­bru 1941. go­di­ne. Bio je po­sled­nji svje­dok na­ci­stič­kog zlo­či­na, stri­je­lja­nja dje­ce u Mar­ši­ću. Jo­va­no­vić je od 1971. do 1983. go­di­ne oba­vljao du­žnost di­rek­to­ra Spo­men-par­ka „Kra­gu­je­vač­ki ok­to­bar” u Šu­ma­ri­ca­ma, a cio svoj ži­vot ugra­dio u ču­va­nje i nje­go­va­nje uspo­me­na na ne­vi­no stra­da­le su­gra­đa­ne 1941. go­di­ne. Usta­no­vi Spo­men-park, kao pr­vi di­rek­tor, dao je ne­mjer­ljiv do­pri­nos. U vri­je­me ka­da je on bio na nje­nom če­lu iz­gra­đen je Mu­zej „21. ok­to­bar”, ko­ji je otvo­ren 1976. go­di­ne, po­sta­vljen spo­me­nik „Sto za jed­nog” 1980. i Spo­men-obi­ljež­je na­ro­da Hr­vat­ske 1981. go­di­ne. Po nje­go­vim dje­li­ma, ne­is­crp­noj ener­gi­ji i pre­ga­la­štvu nje­go­va po­ro­di­ca, ro­đa­ci, ko­le­ge i pri­ja­te­lji za­u­vi­jek će ga pam­ti­ti.
Ovog 21. ok­to­bra, po pr­vi put či­ka Dra­go­ljub ni­je bio sa svo­jim dru­go­vi­ma, da oda po­čast kra­gu­je­vač­kim đa­ci­ma ko­ji su oti­šli u le­gen­du. Epo­pe­ju srp­skog stra­da­nja ko­ju je u na­ci­o­nal­nu svi­jest utka­la ve­li­ka pje­sni­ki­nja De­san­ka Mak­si­mo­vić sa svo­jom pje­smom „Kr­va­va baj­ka”. Tog kr­va­vog ok­to­bra 1941. go­di­ne su Njem­ci u znak od­ma­zde, zbog po­gi­bi­je de­set i ra­nja­va­nje 26 nje­mač­kih voj­ni­ka u ob­ra­ču­nu sa par­ti­za­ni­ma, stri­je­lja­li hi­lja­de ne­vi­nih gra­đa­na, me­đu ko­ji­ma đa­ke i pro­fe­so­re Pr­ve kra­gu­je­vač­ke gim­na­zi­je. Na su­đe­nju u Nir­nber­gu pri­hva­će­no je da je u Kra­gu­jev­cu strije­lja­no oko 7.000 ci­vi­la, ka­sni­je je kon­sta­to­van broj od 3.000 ci­vi­la, me­đu ko­ji­ma 300 đa­ka sred­njih ško­la i še­gr­ta i 15 dje­ča­ka – ulič­nih či­sta­ča obu­će. Naj­mla­đi je imao 11 go­di­na. Či­ka Dra­go­ljub Jo­va­no­vić je imao 17 ka­da je iz­ve­den pred stre­ljač­ki vod.
– Imao sam pri­li­ku da upo­znam či­ka Dra­go­lju­ba i da sa njim vo­dim ne­ko­li­ko za me­ne dra­go­cje­nih, emo­tiv­nih i ve­o­ma po­tre­snih raz­go­vo­ra. Imao je sve­ga 17 go­di­na ka­da je bio strije­ljan. U ti­je­lu je imamo čak 11 ra­na od me­ta­ka. Bio je te­ško ra­njen. Bio je na sa­mr­ti. Na­šla ga je maj­ka, sko­ro na iz­di­sa­ju. Taj­no ga je pre­ni­je­la u nji­ho­vu ku­ću i, an­ga­žo­va­njem jed­nog do­brog lje­ka­ra, nje­go­va­la i opo­ra­vlja­la u na­red­nim mje­se­ci­ma. Nje­go­ve ri­je­či, ka­da mi je opi­si­vao sam tre­nu­tak stri­je­lja­nja, kao i ka­da je doc­ni­je tog istog da­na, na­la­ze­ći se te­ško ra­njen međ` le­še­vi­ma ne­vi­nih, za­čuo glas svo­je maj­ke ko­ja ga je tra­ži­la pam­ti­ću do kra­ja ži­vo­ta, ka­že za „Dan” isto­ri­čar De­jan Ri­stić, ko­ji je an­ga­žma­nom na dru­štve­nim mre­ža­ma uspio da pro­bu­di Sr­bi­ju, da je oti­šao još je­dan od ju­na­ka „Kr­va­ve baj­ke”.
„Znam da je či­ka Dra­go­ljub sa­da po­no­vo sa svo­jim škol­skim dru­ga­ri­ma ko­ji su u Kra­gu­jev­cu i oko­li­ni stra­da­li 19, 20. i 21. ok­to­bra 1941. go­di­ne. Znam da su sa­da ko­nač­no svi za­jed­no i da sku­pa ho­da­ju sta­za­ma svog ta­ko tra­gič­nog i na­glo pre­ki­nu­tog dje­tinj­stva. Znam i to da ga vi­še ni­ka­da ne­ću sre­sti, ali isto ta­ko znam da ću bat nje­go­vih dje­čač­kih ko­ra­ka za­ču­ti već to­kom svo­je na­red­ne po­sje­te Šu­ma­ri­ca­ma. Znam da će u tim tre­nu­ci­ma sta­ja­ti po­red me­ne, sa onim svo­jim bla­gim osmije­hom na li­cu i oči­ma pu­nim ži­vo­ta. Ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti div­nog či­ka Dra­go­lju­ba”, na­pi­sao je na FB stra­ni­ci ko­ja je uz­dr­ma­la Sr­bi­ju isto­ri­čar Ri­stić.
Za­hva­lju­ju­ći nje­mu bi­lje­ži­mo ovu dir­lji­vu pri­ču. Na­i­me, djed Dra­go­ljub Jo­va­no­vić je sve­do­če­ći o strije­lja­nju obez­bi­je­dio po­kolje­nji­ma isto­rij­ski iz­vor pr­vog re­da o nje­mač­kom zlo­či­nu u Kra­gu­jev­cu.
M.Nje­guš


Ve­li­ki škol­ski čas

Sva­kog 21. ok­to­bra, u Šu­ma­ri­ca­ma se odr­ža­va ve­li­ki škol­ski čas sje­ća­nja na ne­vi­no po­gu­blje­ne srp­ske ci­vi­le i đa­ke. Od 2012. go­di­ne, uz po­dr­šku ta­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je Bo­ri­sa Ta­di­ća, a za­hva­lju­ju­ći ini­ci­ja­ti­vi ko­ju je pot­pi­sa­lo vi­še od 16.000 jav­nih lič­no­sti, in­te­lek­tu­a­la­ca, spor­ti­sta, umjet­ni­ka i obič­nih gra­đa­na, Šu­ma­ri­ce su u zna­ku Da­na sje­ća­nja na sve srp­ske žr­tve u Dru­gom svjets­kom ra­tu. Sr­bi­ja se na tom mje­stu, srp­skom Jad Va­še­mu, sje­ća zlo­či­na oku­pa­to­ra i svih srp­skih žr­tava i nje­mač­kog i ma­đa­r­skog i bu­gar­skog i hr­vat­skog i al­ban­skog na­ci­zma. Ovog 21. ok­to­bra osim Cr­kve i na­ro­da, na mje­stu stri­je­lja­nja đa­ka ni­je bi­lo ni­kog iz dr­žav­nog vr­ha. Do­ga­đaj ko­ji je sim­bol, epo­pe­ja stra­da­nja Sr­ba bio je ne­vi­dljiv i u srp­skoj štam­pi. Dru­štve­ne mre­že su pri­tom bi­le pre­pu­ne sje­ća­nja gra­đa­na na 21. ok­to­bar 1941. i kr­va­vu je­sen te go­di­ne kad su nje­mač­ke oku­pa­ci­o­ne sna­ge iz­vr­ši­le ma­sov­ni rat­ni zlo­čin nad ci­vi­li­ma u Kra­gu­jev­cu i ši­rom Sr­bi­je. Ovo­go­di­šnjem „Ve­li­kom škol­skom ča­su”, na ko­me je iz­ve­den dram­ski pri­kaz „Ni­sam kriv što sam živ”, pret­ho­dio je mo­le­ban, ko­ji je slu­žio vla­di­ka šu­ma­dij­ski Jo­van. Ma­ni­fe­sta­ci­ja kraj spo­me­ni­ka strije­lja­nim đa­ci­ma i pro­fe­so­ri­ma pr­vi put je odr­žana 1957. go­di­ne. Kra­gu­je­vač­ke Šu­ma­ri­ce i spo­men-kom­pleks 21. ok­to­bar po­sje­ti­lo je pet mi­li­o­na lju­di iz ze­mlje i svi­je­ta.